ΑΝ ΠΕΘΑΝΕΙΣ ΠΡΙΝ ΠΕΘΑΝΕΙΣ, ΔΕ ΘΑ ΠΕΘΑΝΕΙΣ ΟΤΑΝ ΠΕΘΑΝΕΙΣ

(ΠΑΡΟΙΜΙΑ ΟΡΘΟΔΟΞΩΝ ΜΟΝΑΧΩΝ)

Σάββατο, 5 Οκτωβρίου 2013

Да ли је Христос пророковао о Мухамедовом доласку? – Виталиј Питанов


Σερβικό άρθρο από ιεραποστολικό ιστότοπο αφιερωμένο στο νεομάρτυρα π. Δανιήλ Συσόεφ. ΕΛΛΗΝΙΚΑ ΓΙΑ ΤΟ ΘΕΜΑ: Προφητεύεται στην Αγία Γραφή ο Μωάμεθ; - Ποιος είναι ο Παράκλητος; Ο Μωάμεθ ή το Άγιο Πνεύμα; - Αναφέρεται ο Μουχάμμαντ στο Άσμα Ασμάτων;

Вашој пажњи предлажемо темељан одговор православног хришћанства на аргумент којим се често користе муслимани у полемици – покушај да Христове речи о Господу Духу Светом, Утешитељу прикажу као да се односе на оснивача религије полумесеца. Аутор покушава да са свих страна размотри муслиманску тврдњу и покаже колико је она основана. Пошто се ова тврдња врло често користи као муслимански аргумент препоручујемо да се упознате и са одговором „вере Исусове“ (Рим. 3:26)

islam
„Утјешитељ Дух Свети,
кога ће Отац послати у име моје,
Он ће вас научити свему
и подсјетиће вас на све што вам рекох“
(Јн.14:26)

Упознајући се са Кораном у преводу Валерије Порохове „Коран. Превод смисла“,[1] аутору је у очи упао покушај преводиоца да направи паралелу између Корана и Јеванђеља од Јована, и то између суре 61.6:
„A kada Isa, sin Merjemin, rece: „O sinovi Israilovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim prije mene objavljeni Tevrat i da vam donesem radosnu vijest o poslaniku cije je ime Ahmed, koji ce poslije mene doci“ – i kad im je on donio jasne dokaze, oni rekose: „Ovo je prava vradzbina!“
и Јн. 14:16: „А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох“ и „А када дође Утјешитељ, кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за Мене“ (Јн. 15:26).
Валерија Порохова, али и друге муслиманске апологете,[2] тумачи Јн. 14:16, 15:26 као предсказање доласка оснивача ислама – Мухамеда. У суштини, Утешитеља, о Коме је пророковао Христос исламске апологете поистовећују са Мухамедом. У овом тексту ћемо размислити над коректношћу тог поистовећивања. Да ли у Новом Завету постоје пророштва која могу да се односе на Мухамеда? Хајде за почетак да појаснимо како се Коран односи према Библији.
Проучавајући Коран можете се срести са стиховима који, на први поглед, сведоче о позитивном односу према Библији:
„Recite: „Mi vjerujemo u Allaha i u ono sto se objavljuje nama, i u ono sto je objavljeno Ibrahimu, i Ismailu, i Ishaku, i Jakubu[3], i unucima, i u ono sto je dato Musau i Isau, i u ono sto je dato vjerovjesnicima od Gospodara njihova; mi ne pravimo nikakve razlike medu njima, i mi se samo Njemu pokoravamo.“ (Сура 2.136; 3.84).
„On tebi objavljuje Knjigu, pravu istinu, koja prethodne potvrduje, a Tevrat (Тора) i Indzil (Јеванђеље) objavio je jos prije, kao putokaz ljudima“ (Сура. 3.3)
„I Mi smo Musau Knjigu dali i poslije njega smo jednog za drugim poslanike slali, a Isau, sinu Merjeminu, ocigledne dokaze dali i Dzibrilom ga pomogli“ (Сура 2.87)
Као што видимо, Коран признаје старозаветне пророке: Авраама, Мојсеја, Исаака, и друге, убрајајући и Исуса (Ису) у пророке. Штавише, у Корану не само да се признаје да је Библија богонадахнута књига, већ се и тврди да ће људи који одбацују Божије Откровење „nastradati“ (Сура. 3.4)
 “Neki od sljedbenika Knjige citaju je onako kako je objavljena; oni u nju vjeruju. A nastradace sigurno oni koji u nju ne vjeruju“ (Сура 2.121).
 Узимајући у обзир да муслимани признају богооткривеност Библије и забрањују да се одбацују Откровења која је дао Бог, покушаћемо да откријемо да ли је текст савремене Библије искварен у поређењу са њеним оригиналима. Текст Старог Завета нећемо разматрати јер је за решење питања које је постављено у овом тексту најважнији део Библије позајмљен из Новог Завета. Али, говорећи о Старом Завету, желели бисмо да обратимо пажњу читалаца на његову текстолошку очуваност која је заиста јединствена, што потврђују и проналасци у области Мртвог мора. Упоређивање откривених древних библијских рукописа са савременим издањима Библије показало је истоветност.[4] О Новом Завету треба говорити још детаљније.

У древности, новозаветни рукописи писани су, пре свега, на пергаменту, који се припремао из коже крупне рогате животиње: овце, козе, антилопе, итд. Такође се користио и папирус који се припремао од трске. Древне књиге су се пре свега правиле у облику свитака. Дужина средњег свитка је била око десет метара, иако су се сусретали и дужи и краћи од тога свитци. Што је дужио свитак био, теже је било радити са њим и зато се древни аутори нису трудили да обједине у једном свитку неколико књига јер је то значајно компликовало њихово коришћење. Почетком другог века у Цркву почиње активно да се користе такозвани кодекси. Кодекси се састојао од међусобно спојених листова папируса. Ови кодекси по облику подсећају на наше савремене књиге. Коришћење кодекса било је много лакше од свитака, зато они постепено постају и главна форма књига, између осталог и новозаветних. Најдревнији фрагмент Новог Завета који се сачувао до наших дана је фрагмент Јеванђеља по Марку (6:52-52): низ научника датира овај фрагмент у период од 45. до 50. године након Христовог Рођења.

Најпотпунији списак новозаветних књига који данас поседују савремени истраживачи Новог Завета датира са краја другог века.[5] Одређујући аутентичност текста Новог Завета текстолози користе следеће изворе: грчке рукописе, древне преводе на друге језике, новозаветне цитате код ранохришћанских писаца. Данас је науци познато не мање од пет хиљада грчких рукописа Новог Завета.[6] Постоје фактички преводи на све језике древног света,[7] по новозаветним цитатима ранохришћанских аутора могуће је сабрати цео Нови Завет.[8] У древности су се књиге преписивале и нормално је да су постојале грешке приликом преписивања. Али, узимајући у обзир гигантски материјал по коме се може проверити тачност рукописа, научници су израчунали проценат грешака у Новом Завету и дошли до закључка да је чистота текста равна цифри од 98,33%[9].

Какви се закључци могу направити из горе наведеног? Текст савременог Новог Завета (има се у виду древни грчки текст који се сачувао до наших дана, јер се сваки озбиљан превод Новог Завета на било који савремени језик увек ради са древногрчких оригинала) фактички је аутентичан древном. Покушаји да се докаже истинитост или неистинитост једних или других делова Новог Завета морају бити поткрепљени не идеолошким усклицима, већ древним рукописима. У супротном ће било какве оптужбе за исквареност Новог Завета представљати само измишљотине. Након кратког упознавања са текстологијом Новог Завета упознајмо се са пореклом Корана.

Обим Корана[10] приблићжно одговара обиму Новог Завета. Коран је саставио један човек, Мухамед током двадесет и три године његовог живота. При том је неопходно приметити да се за време Мухамедовог живота Коран није систематизовао. Систематизација је остварена већ након његове смрти. За време његовог живота, Мухамедови следбеници су записивали Коран на различитим материјалима. На кори дрвета, пљоснатом камењу, листовима палме. Много од онога што је ушло у Коран представља реконструкцију сећања Мухамедових следбеника. Неки стихови су ушли у Коран по сећању једног човека. Муслиманско предање тврди да је за време Мухамедовог живота цео текст Корана био познат само четворици његових следбеника, међу којима је био и Зеид ибн Тавит који је и саставио текст Корана који данас имају муслимани. Иако је, судећи по свему, са Мухамедовим учење било упознато много већи број људи.

Након Мухамедове смрти текст Корана је почео да се систематизује и то не одједном. До тренутка фактичког састављања Корана велики део муслимана који су слушали Коран од самог Мухамеда је већ умро. Новообраћени муслимани већ нису имали могућност да провере аутентичност Корана, ослањајући се на лично познанство са Мухамедом и зато су морали да верују на реч својим учитељима. Текст Корана је био састављен по наређењу калифа Османа (633-656. год. од Христовог Рођења) дванаест година након Мухамедове смрти. Каквим мотивима се руководио Осман? Ствар је у томе што Зеид није био јединствени систематизатор Корана, постојали су и други муслимани који су исто покушали. На пример, пре Зеида, још за време Мухамеда, Коран је систематизовао један од најбољих читача Корана, Салим. Постојао је текст Корана који је саставио најближи саборац Мухамеда, Абдалах ибн Масуд. Постојање различитих верзија Корана створило је погодно тле за поделу ислама на низ међусобно непријатељских секти и поставило под питање власт самог калифа Османа. Тада Осман наређује Зеиду да састави Коран, а све друге верзије да уништи. Постоје сведочанства да су многи делови Корана због смрти најближих Мухамедових сабораца изгубљени: „Многи (делови) Корана, послати одозго, били су познати онима који су умрли у дан Јамама,[11] али су били непознати (онима који су) преживели, нису били записани“.[12] Из овога следи да пре свега, нема никаквих основа да се текст Корана који данас постоји сматра потпуно аутентичним речима које је изговорио Мухамед.

Зашто би у противном Осман уништавао другачије верзије Корана? Судећи по свему, верзије Корана су имале много разлика, али за разлику од хришћана, који чувају древне рукописе, чак ако у њима налазе и различитости муслимани су поступили једноставније, уништивши све древне рукописе који не одговарају једином „правилном“ тј. рукопису који је саставио Зеид. Тврдња муслимана да је Коран који поседују рукопис који је дао Сам Бог је, у мањој мери, спорна: 
„Нека нико од вас не говори: „Добио сам цео Коран“. Одакле он може да зна да је то цео Коран, када је значајни његов део нестао? Боље је нека каже: ‘Добио сам оно што се сачувало’“.[13]
Сем чињенице да је након Мухамедове смрти постојало неколико Корана, истраживање самог текста те књиге показује да Коран има много позајмица из јудејских, хришћанских, зороастријских и будистичких извора.[14]

Притом, позајмице су очигледно искривљене што је чудно: тешко је претпоставити да је Бог заборавио оно што је давао раније, али је лако претпоставити да је Мухамед просто препричавао у Корану оно што је слушао од других. Нормално, његова знања о другим религијама су била површног карактера, одатле и искривљености, које се откривају у Корану приликом препричавања догађаја позјамљених из других религија. У наше време фактички нема рукописа Корана који су били написани на мање од 150 година од тренутка Мухамедове смрти. Ова чињеница је јако важна, посебно ако се пореди сачуваност рукописа Корана са сачуваношћу рукописа Новог Завета. И то при чињеници да је хришћанство древније од ислама и да је у првим вековима свог постојања било окружено непријатељским незнабожачким окружењем. Муслимани нису успели да сачувају Коран поседујући чак сопствену државу.

Да ли могу хришћани, са муслиманске тачке гледишта, да се спасу? Коран по том питању говори:

One koji su vjerovali, pa i one koji su bili jevreji, krscani i sabejci[15], one koji su u Allaha i u onaj svijet vjerovali i dobra djela cinili ,doista ceka nagrada od Gospodara njihova; nicega se oni nece bojati i ni za cim nece tugovati! (Сура 2.62)
Следећи логику горенаведеног стиха, следи да ће се хришћани спасити. Међутим, даље читамо:
„Ni jevreji, ni krscani nece biti tobom zadovoljni sve dok ne prihvatis vjeru njihovu. Reci: „Allahov put je jedini Pravi put!“ A ako bi se ti poveo za zeljama njihovim, nakon Objave koja ti dolazi, od Allaha te niko ne bi mogao zastititi niti odbraniti“. (Сура 2.120)
Oni govore: 
„Budite jevreji, odnosno krscani, i bicete na pravome putu!“ Ti reci: „Ne, mi smo vjere Ibrahimove, koji je ispravno vjerovao; on nije nikoga Allahu ravnim smatrao.“ (Сура. 2.135)
Као што видимо, однос према хришћанима је већ другачији. Даље Коран осуђује хришћане на паклене муке.
„Oni koji ne vjeruju izmedu sljedbenika Knjige (Светог Писма) i mnogobosci bice, sigurno, u vatri dzehennemskoj, u njoj ce vjecno ostati; oni su najgora stvorenja“. (Сура 98.6)
Логика муслимана је једноставна: истински хришћани су – муслимани. Хришћанин који одбацује Коран није истински хришћанин. Муслимани постављају хришћане у тежак положај: са једне стране позивају хришћане да следе Библији и прете им казнама ако то не чине (види Сура. 3.3; 2.136; 3.84), али ту одмах прете, ако следећи тај савет, хришћани одбацују Коран. Признавши Коран, хришћани ће бити принуђени да се одрекну Библије. Наравно, муслимани могу да говоре да је Библија искварена, али у том случају би било пожељно знати конкретно који фрагменти су искварени и на чему је заснована таква изјава?

Објашњење типа „Библија је искварена зато што не одговара Корану“ – није озбиљно. Као одговор може да се каже да Коран није Откровење Божије зато што не одговара Библији. Таквом аргументацијом се ништа не може постићи. Ако је Библија искварена зашто онда муслимани траже у њој потврду пророчког статуса Мухамеда? Зар није логичније у таквом случају уопште заборавити на Библију? Уопште, муслимани, формално признајући истинитост хришћанства и Библије, у пракси не признају могућност спасења за њих. Таква двострука мерила, по мишљењу аутора, ничем добром не може да приведе јер у муслиманима васпитава лицемерје. Бива чак и жао муслимана које је Коран поставио у бесмислен положај. Све би било једноставније када би Коран одмах од почетка говорио о лажности Библије, одбацио библијске пророке и Христа.

Али Коран признаје чак и богооткривеност Библије, а то ствара муслиманима низ проблема. Ако признају текст Библије, то ће значити да је Коран лажан, да Мухамед није био пророк, и да је сам ислам лажна религија. Ако изјаве да је Библија лажна јавља се питање о основаности таквих изјава. Да кажу да је Библија лажна од почетка муслимани нису у стању, јер Коран учи другачије, јер ће морати да говоре да су хришћани касније искренули Библију. Међутим, библијска текстологија је јако развијена наука и постојећи древни рукописи одбацују такве изјаве. На тај начин, муслимани су принуђени да се користе идеолошким средствима: ми смо у праву, зато што смо у праву! Озбиљнијих аргумената нема – такав је положај муслимана што не може, а да не изазове сажаљење према њима.

Вратимо се сада главном питању нашег чланка: да ли се предсказање Исуса о доласку Утешитеља може односити на Мухамеда?

Суштина проблема се у неколико речи своди на следеће. Муслимани стреме да у Новом Завету пронађу пророштво које би могло да се односи на долазак њиховог „пророка“ Мухамеда. У Новом Завету се много говори о лажним пророцима који ће доћи након Христа: „…И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе“ (Мт. 24:11), али се ништа не говори о доласку пророка Мухамеда до другог Христовог доласка, наравно, ако ћемо следити текст Новог Завета! У том случају, исламске апологете се, да би потврдиле „пророчки“ статус Мухамеда позивају на Нови Завет, прибегавајући грубој обмани својих следбеника. На који начин? Користећи следећи стих из Корана:
„A kada Isa, sin Merjemin, rece: „O sinovi Israilovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim prije mene objavljeni Tevrat i da vam donesem radosnu vijest o poslaniku cije je ime Ahmed, koji ce poslije mene doci“ (Сура 61:6)
Коментаришући овај стих, Валерија Порохова пише: „Јеванђеље по Јовану, 14- гл. 16 стих „… и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек„, гл. 15, стих 26. – „Утешитељ“ – старогрчки „Paracletos“ буквални превод „Ахмед“, „Мухамед“.

Други исламски апологет тврди: „Ахмед или Мухамед што значи „хваљени“ – представља приближни превод грчке речи „Периклитос“ (а не Paracletos како пише госпођа Порохова – прим. аутора). У Јеванђељу по Јовану 14:16, 15:26, 16:7 које данас постоји, реч „Утешитељ“ одговара грчкој речи Параклетос која значи „заштитник“, „призван на помоћ другом, добром другу“, неголи „Утешитељ“ (било би занимљиво сазнати за темељ оваквих изјава – прим.аут.). Наши доктори изјављују[16] да реч Параклетос представља искривљену варијанту речи Периклитос, која је у истинским речима (желели бисмо да видемо древне грчке рукописе ових „истинских речи“ – прим.аут.) Исуса било пророшво о имену нашег светог пророка Ахмеда“.[17]

Суштина се своди на тврдњу муслимана да Ахмад или Мухамед и древногрчко periklytos значе једно и исто, што значи да Ахмад и јесте Утешитељ. У древногрчком језику paracletos – значи призвани (на помоћ), заступник, адвокат, у Новом Завету – заступник, утешитељ,[18] а periklytos – свуда славни, веома славни.[19] Ово су две потпуно различите речи. И оне не представљају међусобну искривљену варијанту.

Аутору би било веома драго ако муслимани могу да објасне на основу којих правила древног грчког језика они претварају ове речи једну у другу. Што се тиче изјава о томе да би било правилније коришћење потпуно друге речи уместо paracletos, то јест, коришћење periklytos за које смо већ рекли да никако не представља искривљену верзију речи paracletos – оне нису ничим потврђене сем муслиманским покушајима да измисле сопствена правила древног грчког језика. Постоје древни рукописи у којима се користи конкретна реч и муслимани нису позвани да мењају древне хришћанске текстове,[20] мењајући у њима речи које им се више допадају.

Занимљива би била њихова реакција када би хришћани почели да на Коран примењују њихов прилаз Библији, када би почели да разматрају које су речи у Корану искривљене и како их правилно треба разумети? Можда се хришћанима чини разумним да препишу Коран по сопственом нахођењу? Ако би муслимани тако нешто сматрали нечасним, зашто онда себи дозвољавају исто то у односу на Нови Завет?

Хајде да ипак на тренутак допустимо да жонглирање речима из Јеванђеља по Јовану од стране исламских апологета има озбиљнији темељ осим њихове жеље и да је управо тако као што они тврде – да ли ће то доказати да је Мухамед Утешитељ? Никако. Paracletos се у Јеванђељу по Јовану користи још на једном месту и оно гласи: „А Утјешитељ (Paracletos – прим. аут.)[21] Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох“ (Јн. 14:26).

Ако већ муслимани помињу стихове у којима се користи реч „paracletos“ нека то не раде произвољно. Ако не сматрају друге стихове истинитим нека образложе свој прилаз. Такође бисмо желели да исламским апологетама који тако смело тумаче Нови Завет скренемо пажњу да се значење сваке речи схвата у смислу контекста целог одељка. И чак идентичан превод две речи (а сваки превод представља тумачење текста), ако би и постојао, ништа не би могао да докаже осим неписменост оних који би то сматрали озбиљним аргументом. Ако обратимо пажњу на контекст у коме се користи речи „Утешитељ“ у Јеванђељу по Јовану, сваки читалац ће без напора видети да ће Утешитељ бити са хришћанима вавек (Јн. 14:26). Даље, Утешитељ је Дух Истине кога свет не види и који ће бити унутар хришћана и Кога хришћани знају (Јн. 14:17). Како су могли хришћани првих векова знати за Мухамеда који је у том случају морао пребивати у њима? Христос говори да ће Утешитељ сведочити о Њему, а не о Мухамеду (Јн. 15:26). И главно: у Новом Завету је директно речено да Утешитељ није човек, већ управо Дух (Јн. 14:26).

Узгред, муслимани нису оригинални у покушају да пророштво о Утешитељу повежу са оснивачем своје религије. Сем њих, томе су прибегавали и други религиозни делатници. На пример, бахаисти повезују Христово пророштво о Утешитељу на оснивача своје секте Бахаула,[22] идентичне претензије постоје и код оснивача сахаџа јоге, госпође Шроваставу: „Знајте да је Она оваплоћење пророштва Господа Исуса Христа када је рекао: „Послаћу вам Утешитеља, Саветника и Спаситеља – светог духа који же вас научити свој истини“.[23]

Дакле, муслимани не признају хришћанима право да остану хришћани из простог разлога што су хришћанство и ислам несместиви. Признавање Библије за ауторитет од стране муслимана, аутоматски чини Коран лажним откровењем, управо зато муслимани и формално изјављују о уважавању према Библији, одбацујући у реалности оно чему она учи. Пророштво о Параклиту не може да се односи на Мухамеда јер за то нема никаквих озбиљних доказа. Ослањајући се на Нови Завет, Мухамеду се може присвојити једино звање лажног пророка, јер до Другог Христовог доласка никаквих других пророка неће бити – сагласно са Новим Заветом. Бивајући свестан да се закључак текста неће допасти муслиманима, аутор ипак не може да обмањује читаоце и говори оно што би противречило горенаведеним чињеницама. Остаје нада да међу муслиманима има људи који ће поштено признати чињеницу да су Коран и Библија несместиви и да ће их упоредити. Наглашавамо да овај текст не призива на још један идеолошки спор, већ на испитивање основа хришћанства и ислама.

Релатед постс:

Δεν υπάρχουν σχόλια: